Антоније Ђурић

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ, 

новинар, публициста, аутор култне драме "Солунци говоре" и потресне књиге "Црвена куга". 

Антоније Ђурић рођен је у Сјеници 1929. године. Гимназију је учио у Ужицу.

Објавио је књиге: "Солунци говоре овако је било" (1978), "Крај Мораве долина наде" (1983) и "За част отаџбине" (1985). "Солунци говоре ..." је збирка мемоара која садржи дирљиве исповести великог броја ученика у ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1912. године. У роману "Крај Мораве долина наде" описан је покушај бекства из немачког логора 1944. године. Јунаци су заробљени сељак Краман Јанковић из околине Краљева, немачки капетан Франц и његов посилни Хајнц Шуман. Основна идеја романа је да зло зближава и људе зараћених страна. Књига "За част отаџбине" је изузетно сведочанство о слободарству, патритизму и пожртвованости бранилаца Београда у првом светском рату.

*

"Антоније Ђурић— највећи део свога раднога века провео је радећи као новинар у 'Експрес политици'. Био је једини новинар у 'Политикиној' кући који је јавно исказивао своје православна и српска национална убеђења. Знало се за његова тамновања и, за чудо, за те речи нису га дирали. Средином друге половине седамдесетих година двадесетога века у 'Експрес политици' почео је да излази његов фељтон 'Солунци говоре' што је овом листу тада донело велики углед и тираж. Тада је српској јавности први пут скренута пажња да у српском народу, ту међу њима, живе часни људи, витезови, ратници из Првога светскога рата. После фељтона Ђурић је објавио и књигу под истим насловом чије се прво издање појавило 1978. године и до сада доживело девет издања. Десето се управо припрема. Тек после Ђурићевог фељтона и књиге почели су у Србији да се пишу научни и публицистички радови који су се бавили српским јунацима из Првог светског рата.

Већ у првој књизи Ђурић се показао као изузетно занимљив писац документарне прозе. Већина његових ликова су постојали, били су живи када су се њихове животне приче појављивале у Ђурићевим књигама. Сви његови ликови се појављују под правим именима, у догађајима који су се заиста десили. Ни речи које они изговарају нису измишљене него су стварно изговорене. Сви његовијунаци су светосавци који делају по принципима видовданске етике, спремни да се жртвују за националне идеале. То правило важи и за равногорце о којима је Ђурић писао. Већину Равногораца који се такође јављају под стварним именима пратиле су велике животне недаће, трагедије, тамнице. Али, што је занимљиво, ти Ђурићеви ликови нису сломљени, они су до задњег даха усправни држећи се својих идеала, свесни да за савезника имају Божију правду и истину. Те законитости понављају се и у другим Ђурићевим књигама: 'За част отаџбине', 'Крај Мораве у долини наде', 'Обавештајац каплар Милоје', 'Жене солунци говоре', 'Равногорци говоре', 'Црвена куга'."

Слика аутора: 
Извор: 
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=134.0

Жене солунци говоре

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља.

Црвена куга, књига трећа

Црвена куга је пролог вишедеценијске српске несреће и трагедије под комунистима, којој је писац један од живих сведока...

Солунци говоре

Историја им је доделила часну улогу: да својом беспримерном храброшћу, ратничком смрћу, патњом и самообнављањем, жудњом за слободом и својим оружјем одбране част отаџбине и да потомцима, синовима и унуцима, остану непресушни извор љубави и оданости према родној груди.

У том отаџбинском рату погинула је свака друга мушка глава Србије.

Њихове кости нису у блиставим маузолејима и раскошним гробницама. Сахрањени су тамо где их је задесила смрт: на Церу, Дрини, Гучеву, Руднику, Соколцу, Добром Пољу, Ветернику, Кајмакчалану…

Они су срушили два царства.

СРБИЈИ СРЦЕ НА ДАР

Српска влада је замолила Швајцарску да на поприште рата пошаље стручњака да утврди до тада невиђене злочине.
Непријатељ,немоћан на фронту, неспреман да се бори витешки, искаљује гнев на голоруким цивилима.
Име др Рајса,чувеног професора Универзитета у Лозани, криминолога светског гласа, није било непознато нашој влади.
Оно што је чувени криминолог видео и чуо било је страшно:
хиљаде покланих и обешених, хиљаде силованих, готово све куће спаљене и опљачкане. Тада је проговорио Рајс...

ЈУРИШ У ПОРОБЉЕНУ ОТАЏБИНУ

Рат који је водила Србија не спада у оне класичне у којима одлучујуће битке воде армије зараћених земаља на фронту; то је био рат у коме је учествовао читав српски народ. Из тог ослободилачког рата Србија је изашла као победник. Она је то постигла захваљујући,пре свега, чињеници што је народ заједно са војском бранио своју слободу, своју независну државу.