Истина је горка: Србији ће требати 60 година да економски стигне стандард Европске уније!

Београд – Србији, па и свим земљама региона, биће потребно више деценија да достигну државе ЕУ по питању економског напретка. Огроман је пад производње свих култура у аграру, а статистика бележи укупан пад од само 10 одсто! Новинар Магазина Таблоид, трагао је за истином.

На Западном Балкану, упркос значајном напретку, четворо од десеторо људи је без посла и то је „запањујућа бројка“ када се зна колико је запосленост битна за остваривање јаког раста. Већина земаља у региону је завршила реформе у либерализацији трговинског тржишта, али оно што их кочи је константно кашњење са приватизацијом, реструктурирањем и регулисањем у области конкуренције и управе, наводи се у извештају Савета безбедности.

Да би ове земље могле да искористе у потпуности раст, битно је да заврше цео пакет транзиционих реформи. Незавршене реформе вуку раст на доле, смањују могућност економије да реагује на шокове, а као резултат може доћи до реформског замора који даље може успорити процес. Иначе, Србија је земља реформи. Оне у њој стално трају. Најбољи доказ је да је само од 1950. па до 2000. године у Србији било 17 реформи у градским центрима са око 65 гранских реформи у привреди. И после тога у Србији се наставило са реформама које и данас трају…Крај им се не види, осим обећања за боље сутра! Све ово говори да држава није проблем по себи, Она постаје проблем само када је лоша! А, Србија је данас – то!

Од 2000. године о данас, у њој је у разним областима близу 130 разних стратегија. Џабе нам стратегије када у земљи Србији нема акције да се оне спроведу! Да би Србија испунила жељу председника Александра Вучића и у 2018. години имала раст бруто домаћег производа од 3,5 одсто, то значи да српска пољопривреда мора да има раст од најмање 7,5 одсто. То није реално. Јер, у 2015. години мали смо пад од осам одсто, у 2016. био је раст од осам одсто. У 2017. години званично према подацима Републичког завода за статистику пад је био већи од 11 одсто! Како онда одједном остварити раст у привреди која се налази у парализи?

Парализа привреде

Ништа привреду не паралише толико као институционална и регулативна неизвесност. Данас је међу земљама у транзицији понајдуже Србија, заједно са Хрватском, на самом дну редоследа по стопама раста, а у политичком маркетинг је на волшебан начин извикана као некакакв регионални лидер. Ако власт настави са преувеличавањем својих учинака, почеће и сама да верује у то што пропагира, а што је далеко од реалности. То не би био повољан расплет овог одиста замршеног регулативног чвора. На примеру Србије може се видети да је земља ипак урадила велики део посла у процесу транзиције, консолидовала је фискалну политику, привукла инвеститоре, остварила значајан напредак у реформи јавних предузећа и тржиште рада је сада флексибилније, наводи се у извештају СБ.

Заостајање од пола века!

Ипак, инвестиције у Србији су међу најнижима када се погледају европске транзиционе економије, има места за раст извоза, а доминација јавног сектора гуши раст приватног сектора. Препорука у извештају СБ за Србију је да „скине бреме“ државних предузећа, реши проблеме права својине, креирање пореског система који подржава приватну иницијативу, уклони трговинске баријере и настави реформу у дигиталном сектору.С овим реформама, Србија може да очекује раст од пет одсто у блиској будућности на годишњем нивоу, што би значило дуплирање БДП-а у следећих 15 година, а тиме и приближавање стандардима ЕУ, оценила је ауторка анализе. Србија предвиђа да ће остварити реалну стопу раста у идућој години од 3,5 одсто, према најавама министра финансија Душана Вујовића.

Представници Светске банке недавну су похвалили су економски напредак Србије, али је приметан био и један поражавајући податак: Србија је и даље међу најсиромашнијим земљама у Евопи и међу десет најсиромашнијих у свету! Из Светке банкје су упркос томе рекли да Влади Србије треба честитати на фискалној консолидацији („…задовољни смо реформом јавних предузећа, Србија је поправила пословни амбијент, што се види по напретку на такозваној Дуинг бизнис листи, неке су од похвала које су изнели представници Светске банке).

Истовремено, Србија је 2017. године остварила економски раст од близу два одсто, што је мање од очекиваних три одсто, али и од просека земаља Западног Балкана од 2,6 одсто. Не само да је прошле године Србија остала испод просека привредног раста иначе најсиромашнијег региона у Европи, већ ће, према пројекцијама Светске банке, то бити случај и у наредне две године. Дакле, прошла је још једна година са обећањима и очекивања челника који воде држава у владајућу партију у Србији. Далеко је још увек обећани просек зарада од 500 евра месечно. Највећи допринос великом смањењу незапослености дали су млади јер сваке године са картом у једном правцу оде близу 40.000 њих!

Од представника Светске банке Лазара Шестовића, могао се чути и један поражавајући податак, а то је да је при садашњим стопама раста просечан грађанин региона 60 година удаљен од стандарда просечног грађанина ЕУ. У случају Србије то је „свега“ 50 година. Уколико би се убрзале стопе привредног раста, тај јаз би се могао смањити на 20 година. По речима Екатарине Вострокнутове, водеће економисткиње Светске банке за Западни Балкан, одговорност за слабији резултат 2017. године сносе хладна зима и суша, који су утицали на пољопривреду и енергетику.

Година за заборав

Примера рада, када је аграр у питању ту је драстичан пад производње у свим цделатности9. Додуше, поред значајно смањене производње Републички завода за статистику је дао чудан податак да је то укупно мање само за 10 одсто? То је податак у који ће да поверују само они који владају Србијом, јер једино њима он одговара. Јер, сви други подаци о аграрном роду другачије указују. У 2017. години суша је умањила приносе свих култура у вредности од милијарду долара.

То значи да вредност аграре производње у 2017. Години неће бити већа од 4,3 милијарде долара. Јер у 2015. години уз пад од осам одсто вредности је била 4,6 милијарди долара. У 2016. Рекордних години раст је био осам одсто па је вредност досегла близу пет милијарди долара. Пошто је 2017. година била за заборав, то ће бити знатно мање. То потврђују и количина убраних производа. Сан сваког министра пољопривреде је да вредност аграрне производње у Србији буде најмање 6,6 милијарди долара.

На 4,1 милиона хектара обрадивих површина у Србији је у 2017. години забележен огроман пад по тонама и у вредности свих култура.То је знатно испод свих стратегија које Србија има. Јер, последња Стратегија о развоју аграра, донета 2014. године и валидна је до 2024. године предвиђа просечан годишњи раст по једној варијанти од 9,1 одсто, а по другој блажој варијанти од 6,1 одсто. Ту стратегију је усвојила Влада Србије, има 145 страна и дело је 200 српских експерата у овој области!?

Иначе, аграр Србије у протекле три деценије иако има амбициозне стратегије, бележи раст од само 0,45 одсто! Ипак, не треба да бринемо, хране ће бити довољно, а оно што немамо ми увеземо. Прошле, 2017. године године је увезено хране за око 1,6 милијарди долара, а извезено за близу три милијарде долара, па имамо и суфицит од око 1,4 милијарде долара. То је добро јер имамо суфицит. Није добро што смо извозили сировине за производњу хране, али не и храну, што нам мора бити циљ. Једна Холандија која је мало већа од Војводине годишње има извоз хране вредан око 70 милијарди долара!

Производња у тонама

Пшеница: у 2017. години у Србији је произведено 2.278.000 тона пшенице што је било за 21 одсто мање од производње у 2016. години Званично то је произведено на близу 550.000 хектара! У односу на десетогодишњи просек то је мање за 9,1 одсто ;

Кукуруз: Током 2017. години кукуруз је био засејан на близу милион хектара. Произведено је само четири милиона тона што је за 45,5 одсто мање него у 2016. години. Када се погледа десетогодишњи просек то је мање за 33 одсто. И њега ће бити довољно јер су стаје у Србији празне па нема ко да троши тај кукукуруз;

Шећер: у 2017. години у Србији је произведено само 2,5 милиона тона шећерне репе, што је за 14,6 одсто мање него у 2016. години. Од тога је произведено 450.000 тона шећера. Биће довољно за извоз и домаће потребе. За извоз је то 181.000 тона, док је за домаћу потрошњу потребно око 220.000 тона;

Сунцокрет: ова уљарица у 2017. години је пожњевена на 200.000 хектара. Произведено је око 541.000 тона сунцоктета што је било за 13 одсто мање него годину дана раније. То омогућава производњу од 140.000 тона уља;

Соја: Соја се прошле, 2017. године у Србији гајила на 203.000 хектара и произведено је 461.000 тона, што је било за 20 одсто мање него ли пак 2016. године;

Од укупних директних страних инвестиција које долазе у Србији у аграр иде тек 06, д0 1,7 одсто; Сељаци су и ове године преварени када се говори о плавом дизелу за пољопривреду.

Решења

Површине под индустријским биље у Србији треба повећати са 440.000 на 600.000 хектара. То значи да шећерну репу треба сејати на 70.000 хектара, сунцокрет на 250.000 хектара, уљану репицу на 15.000 хектара, дуван 14.000 хектара… Најзначајније повећање треба реализовати код соје и то на 240.000 хектара. На тај начин ће се обезбедити 550.000 тона соје у зрну. Основна уљарица ће остати сунцокрет који би требало да се сеје на око 250.000 хектара како би се обезбедило око 650.000 тона сировине за производњу уља.Укупна производња жита треба да достигне 14 милиона тона, од чега би пет милиона тона сваке године могло да иде у извоз.

Извоз креће низ брдо

По речима економисте Светске банке Лазара Шестовића, држава би требало да пошаље поруку да ће буџет бити под контролом и ако не буде више програма са ММФ-ом, као и да ће много зависити од тога да ли ће држава успети да реализује инвестиције. Јавне инвестиције из буџета износе око три одсто БДП-а и уз око 10 одсто БДП-а инвестиција које се односе на јавна предузећа то је значајан потенцијални извор раста. Шестовић оцењује и да је са укупним инвестицијама од 18 одсто БДП-а Србија далеко од брзорастућих источноевропских економија које имају по 25 одсто удео инвестиција у БДП.

Постоји најмање пет разлога зашто ће следеће године српским извозницима, кола кренути низбрдо. Лазар Шестовић, главни економиста Светске банке у Србији, подсећа да је последњих неколико година извоз растао брже од увоза, па је и јаз у спољној трговини значајно смањен. „Дакле, 2017 година може бити тачка заокрета у којој ће увоз поново почети да расте брже од извоза“, упозорава Шестовић. Да не буде забуне, Србија је увозно оријентисана привреда, што значи да је укупан увоз већи од извоза. Само у току 2016. године, укупан увоз Србије износио је 17,38 милијарди евра, док је извоз био 13,42 милијарде евра. Позитивно је било то што је увоз растао спорије од извоза па се спољнотрговински дефицит из године у годину смањивао.

Међутим, Шестовић истиче да ће планирани раст приватне потрошње (односно најављено повећање плата и пензија) у већој мери стимулисати раст увоза. Други узрок успоравања раста извоза, Шестовић види у расту цена енергената. „Са растом цена енергената почеће значајније да расте и укупан увоз“, упозорава он. Трећи разлог за заокрет токова у спољној трговини Шестовић види у томе што 2017. године нећемо моћи да рачунамо на раст извоза хране, што је ранијих година био случај. „Узрок томе је лоша пољопривредна година, односно то што су временски услови 2017. године значајно смањили пољопривредну производњу. Највећи пад забележен је у производњи кукуруза“, истиче Шестовић. И производња пшенице је знатно нижа у односу на 2016. годину, док је производња шећерне репе такође смањена.

То значи да 2018. године пољопривредне производе нећемо моћи да извозимо. Напротив, можда ћемо морати у Србију и да увозимо храну, упозорава Шестовић…Као четврти разлог који током 2018. године може да утиче на повећање увоза Шестовић види стране инвестиције. Оне ће бити мање него претходних година када је то било просечно и око две милијарде долара. Али, страни инвеститори, који долазе код нас, обично имају велику увозну компоненту у производњи. Они се ређе повезују са локалним предузећима, већ робу чешће увезу од већ постојећих добављача који се налазе ван граница Србије. Постоји још један пети разлог који Шестовић није споменуо, а који дестимулише извоз, а стимулише увоз. Реч је наравно о курсу. Јак динар у Србији, као увозно оријентисаној економији, погодује увозницима, док његово слабљење иде у прилог извозницима.

Из ИПАРД-а, европског фонда за пољопривреду, намењено нам је 175 милиона евра, које морамо да повучемо до 2020. године. Да ли ћемо и успети питање је, скептичан је и Бранислав Гулан, члан Академијског одбора за село Српске академије наука и уметности и Научног друштва економиста. Он напомиње да је после осам година Србија почела да користи претприступна бесповратна средстава ЕУ намењена малим и средњим пољопривредницима, прецизирао је министар пољопривреде Бранислав Недимовић. Ваљало би да једном добијемо одговор зашто нам је требало толико времена да се испуне услови Брисела, да се отвори канцеларија са људима обученим да се тиме баве, док је за то време ионако осиромашени мали и средњи српски сељак и даље тонуо.

Најава о коначном почетку коришћења ИПАРД средства неколико дана уочи Нове године, као и она од пре четири дана о расписивању првог јавног позива за добијање ЕУ средстава за куповину нове механизације и опреме, вероватно и због празничне атмосфере није добила значај који заслужује. Тим пре што су вести стигле после „дугог ишчекивања и огромног неповерења код пољопривредника да цие до ИПАРД-а уопште и доћи“, како је рекао Недимовић.

Рок за подношење захтева је до 26. фебруара, а у овој години планирано је да повучемо између 40 и 45 милиона евра. Наши сељаци, каже Гулан, ће ипак морати још да буду стрпљиви, указујући на компликовану процедуру: „…Када се конкурс затвори, ако је све у најбољем реду да би паре стигле на рачун корисника мора да прође најмање девет месеци. Да не очекују сви, расписан је конкурс, сад цие паре. Тек крајем године понеко ће их добити“

У Србији имамо 408.000 трактора и 25.000 комбајна и та механизација је стара између 25 и 30 година. Домаћинства која имају три трактора која заједно имају сто година, скидају делове са њих и праве један који може у њиву, илустровао је овај наш стручњак за село. Сада се, како напомиње, по свим селима држе предавања о томе како до пара из ИПАРД фонда, али и истиче да не могу сељаци сами да попуњавају формуларе јер је процедура и документација јако компликована.

Хрватска иако има много мање површине, много мање сељака, много мање свега, добила је дупло веће паре, 350 милиона евра.

Добро је то што на конкурс неће моћи да се јаве тајкуни, велепоседници. Одређен је минимум и максимум величине парцеле и приноса који се са ње остварује, да би него могао да конкурише. Водило се рачуна и о томе да ли је подносилац млади пољопривредник, да ли се пољопривредно газдинство налази у планинском подручју, па у зависности од тога, висина подстицаја износи од 60 до 80 одсто.

Питање је на какав начин ће се држава са својим механизмима понашати у околностима кад мали пољопривредници добију новац из европских фондова. Јер, показало се, смисао за отимачину имао је сваки претходни режим, а овај га је довео до савршенства.

М. Хаџић / Магазин Таблоид

The post Истина је горка: Србији ће требати 60 година да економски стигне стандард Европске уније! appeared first on Васељeнска ТВ.

Подели на: